| |
Summertime Festival 2010
Jeff Beck
Sava Centar
07. jul 2010.
|
08. jul 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Kao što smo i najavili, koncertom Jeffa Becka i njegove grupe završen je ovogodišnji Summertime Festival. Posle skorašnjeg nastupa koji su Eric Clapton i Steve Winwood imali u Beogradskoj Areni, videli smo još jednog gitarskog velikana.
Sinoćnim nastupom Jeff Beck u potpunosti je opravdao svoju reputaciju visoko rangiranog i izuzetno cenjenog gitariste i autora.
Na Summertime Festival došao je
sa svojim bendom u kojem su bili Jason Rebello (klavijature), Rhonda Smith (bas, kontrabas i vokali) i Narada Michael Walden (bubnjevi, vokali). Koncert je održan u okviru promocije ovogodišnjeg albuma Emotion & Commotion.
Publika u gotovo potuno ispunjenom parteru Velike dvorane Sava centra (za posetioce je bio otvoren i balkon!) burno je reagovala već pri izlasku izvođača na binu. Jeff Beck, u crnim pantalonama, beloj majici i jakni bez rukava, kao i belim čizmama (!), krenuo je da svira na svojoj beloj gitari. Brutalno jak instrumental ("Eternity’s Breath" Johna Mc Laughlina) ukazao je na ono šta nas čeka - bespoštedna, virtuozna i visokooktanska svirka.
Već sledeća kompozicija, čuvena "Stratus" (Billy Cobham) izazvala je opšte odobravanje publike koja je bila prepuna kolega muzičara (Vlatko Stefanovski, Dejan Cukić, Robert Nemeček i drugi).
Uigranost muzičara, a posebno bubnjara Narada Michael Waldena koji je imao efektan solo, bila je evidentna. Jeff je nastavio sa "Led Boots", a onda smirio atmosferu sa predivnom verzijom "Corpus Christi Carol" (sa novog albuma). Lirski zvuk Jeffove gitare u ovoj kompoziciji je odudarao od silovitih kompozicija po kojima je Beck poznat.
Jedna od njih je bila i "Hammerhead" (opet sa novog albuma) u kojoj je Beck mnogo koristio wah-wah pedalu postižući gotovo razarajući efekat. Taman smo se navikli na ovakve brze stvari, kad je došla prelepa "Mna Na Eireann" u kojoj se Rhonda Smith latila kontrabasa.
Da bi se stvar što više zakuvala, dotična gospođica je posle ovoga krenula u bas solažu u kojoj je pokazala šta sve ume i izazvala zasluženi aplauz publike. Uz sve to i izgledala je fantastično - sva u crnom, na visokim štiklama. Muški deo publike je bio “osvojen”.
|
Nakon vulkana gospođice Smith, krenula je poznata kompozicija Curtisa Mayfielda "People Get Ready" gde je vokalnu deonicu zamenila Jeffova gitara. On i Jason Rebello su se smenjivali u solima na gitari i klaviru, a nama je ostalo da zamišljamo da je pred nama pokojni Curtis Mayfield ili Rod Stewart (koji je pevao ovu pesmu na albumu Flash). Drugačija atmosfera je pratila "Rollin& Tumblin", a posebno energični blues "Big Block".
|
Presecanje brzih stvari lirskim momentima se nastavilo, pa je izvedena i verzija čuvene teme "Over the Rainbow". "Blast", je nastavio trend izmena brzih i sporih pesama, a "Angels" je pokazala zašto je Jeff Beck sjajan gitarista. Onakvo korišćenje bottleneck stila dugo se nije videlo ni čulo na našim prostorima. Magično, uzdižuće, nenadmašno.
"Dirty Mind" i "Brush With the Blues" samlele su sve pred sobom, a onda su došle na red dve obrade čuvenih kompozicija koje su publiku dovele u stanje ekstaze.
Prva, ničim izazvana, vesela i zarazna "I Want to Take You Higher" u kojoj su se Rhonda, Jason i Narada smenjivali na vokalima (original grupe Sly and Family Stone). Zatim je usledilo potpuno iznenađenje - "A Day in The Life", nenadmašnog liverpulskog tandema Lennon/McCartney, verzija na trenutke suptilna, a na trenutke brutalna. Oko ove verzije se mogu lomiti koplja. Većini je ona izuzetno prijala.
Ovo je bio i kraj zvaničnog dela koncerta.
Oduševljena publika je pozvala Becka i društvo na bis. Prva kompozicija koja je izvedena je bila posvećena preminulom ocu električne gitare Les Paulu ("How High"), gde su Jeff Beck i Jason Rebello svirali gitare. Ovo je i jedina kompozicija gde je Jeff svirao crnu gitaru!
Na kraju, kao šlag na torti, došla je maestralna verzija kompozicije "Nessun Dorma" (autor: Giacommo Puccini). Ova kompozicija koja predstavlja jednu od najboljih aria klasične muzike, pokazala je da se Beck ne plaši izazova i da svojom gitarom može sve, da njom “zapeva” kao najlepši sopran.
Bio je to vrhunac 90 minutnog koncerta i naš oproštaj od skromnog i izuzetno simpatičnog Jeff Becka i njegovih muzičara.
Kada bi se svodili utisci, došlo bi se do zaključka, da je, uz manje zamerke (ponekad solo radi sola!), ovaj nastup bio izuzetno emotivno iskustvo za sve prisutne.
Nekada reči nisu dovoljne, potrebno je biti prisutan, videti, čuti i uživati, kao što mi zaista jesmo!
Fotografije sa koncerta
tekst - slobodan vlaketić
fotografije - nebojša mićković
|
|
|
|
